Победник

ДУШАН МАНДИЋ, ПРИПАДНИК ШАМПИОНСКЕ И ПРЕДВОДНИК НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СРПСКОГ ВАТЕРПОЛА
Чета са златним отисцима
Победу не можете преварити, поготову ону над највећим ривалима. Или сте јој дорасли или нисте. Карактером, вољом, вером, кад затреба смиреношћу, кад затреба експлозијом. Чињеница да смо све то имали потврђује да смо били врхунска екипа, великог срца. Траг је дубок, по њему нам ваља ићи. Новој генерацији неће бити лако, треба бити стрпљив и храбар, треба много урадити, али наследници сигурно неће тек тако довести у питање рејтинг који су достигли златни момци

Пише: Дејан Булајић
Фото: Лична архива и Ватерполо савез Србије

Има Бога!
Тамо где има срца, храбрости, зноја и спремности на жртву.
Има Бога!
Тамо где нема пристајања на клонулост.
Има Бога!
Међу онима који умеју да прерасту себе.
А такви су српски ватерполисти. За оно што су они у стању да учине није довољно бити талентован, бољи од других, имати жељу... потребно је нешто више. Потребно је имати моћи да се жеље отму од мисли и да се од њих створи дело.
Златна генерација је знала како да, на Олимпијади у Токију, заокружи своју причу, као исповест оних који одлазе и обећање оних који остају. У њихово име, са емоцијом буре која се стишава, имао је право да Богу ускликне Душан Мандић.
– Био је то искрени излив емоција, после утакмице са Шпанцима. После драме у базену, судијске неправде, напора до границе издржљивости, осећаја да тонемо и враћамо се, ја ни сам нисам веровао да смо победили. Све је деловало изгубљено после тог гола који су им признали, а није постојао. Чинило се да су далеко, а онда... Као да је нека нова снага ушла у нас, неки крик жеље и непристајања. Када је после утакмице требало нешто рећи, хтео сам да то буде нешто велико, нешто што би описало кроз шта смо прошли. А, може ли се ишта веће од Бога рећи? Многи су то разумели и драго ми је због тога. А, они који нису... нека мисле по своме.
Од тријумфа је прошло довољно времена. Страсти су се сада смириле.
– Страсти се јесу смириле, али осећај испуњености нечим великим и посебним траје и даље, мислим да неће ни проћи. Када одлучите да уђете у спорт, као далеки циљ и најсмелија жеља стоје Олимпијске игре, нешто што је неупоредиво у том свету. Само наступ на њима је велико достигнуће, а камоли медаља. Олимпијски тријумф није титула, него историја. Победништво које се урезује у времену. А ми смо везали два узастопна тријумфа – Рио и Токио. Све је у њима, сваки тренутак који смо проводили заједно, у којима смо храбрили једни друге, та сјајна атмосфера коју смо стварали са нашим тренерима и људима који су нас пратили. Ми знамо кроз шта смо пролазили, колико смо уложили и шта смо желели. Зато ће овај осећај трајати веома дуго.
Ватерполисти су показали да је заправо срце постоље на које се пењу само најбољи.
– Сваки корак који направимо на путу ка тријумфу је тест до крајњих граница. Видели сте како је изгледало полуфинале, за које тврдим да задуго неће бити поновљено ни на једном великом такмичењу. Победу не можете преварити, а поготово не над највећим ривалима – или сте јој дорасли или нисте. Али само под условом да су сви у екипи на том нивоу – карактером, вољом, кад затреба смиреношћу, кад затреба експлозијом. Чињеница да смо све то имали потврђује да смо били врхунска екипа, великог срца.

ПОНОС И ОБАВЕЗА

Начин на који ватерполисти бране боје наше земље је једна импресивна људска, а тек потом спортска прича.
– То је својеврсни култ. Бити део репрезентације увек је представљало нарочито знамење. И то траје већ деценијама. Они који улазе у репрезентативну причу знају шта их чека и чему могу да се надају – какво је то одрицање, напор, каква посвећеност, и при томе нико не може бити сигуран да је обезбедио место у тиму. Велики број играча по читаво лето проводи на припремама знајући да ће тешко доћи до првог тима, па ипак, поносни су на то да су део једне велике приче која оставља златне отиске. Да није тога, не би било ни славе српског ватерпола. Много добрих играча и стручњака уграђено је у сваки наступ наше репрезентације, иако се они можда не виде са стране. И свима је, заједно са првим тимом, на уму само то да се не покида нит која је учвршћена титулама, а која се чува тако што се увек, са сваким новим такмичењем, почиње испочетка. Могу нас сматрати фаворитима колико год желимо и може то да нам ласка, али ако се бура у базену не помеша са знојем наших тела, онда ћемо постати лак плен за оне који би нас радо потопили.
То људи умеју да препознају, како у Србији, тако и у Црној Гори, у Душановој завичајној Боки, у којој се славило као у Србији.
– То су ми и непосредно показали, када сам био у посети мом родном крају. Окупили су се, приредили су ми дочек, спонтано, емотивно. Веома ми је драго што смо нашим резултатима донели радост и многим људима у Црној Гори, барем ја знам да је тако у добром делу Боке, и што сам, ето, и ја допринео томе. У овим тешким временима, када је превише терета на људима, изгледа да спортисти умеју да обрадују многе. Леп је осећај када знате да сте и ви допринели нечијој радости.

ДОБРИ ЗНАЦИ ЗА БУДУЋНОСТ

Тријумф у Токију је обојен једном нарочитом емоцијом. За велики број играча то је био опроштај од националног тима.
– Њих шесторица завршавају репрезентативну причу на најлепши могући начин. Свако би пожелео да се тако нешто догоди и њему. Емоција је свакако снажна, како међу њима који одлазе, тако и међу нама који остајемо. Са њима сам већ десет година. Уз њих сам стасавао, учио лекције о томе како се славе победе, али и како се подносе порази. Они су ми помогли да се развијем, као човек и као спортиста. Захвалан сам им на томе и поносан на све што смо заједно учинили. За собом су оставили дубок траг. Ваља нам по њему ићи.
Предводник оних који ће ићи тим трагом биће управо Душан.
– Сви смо свесни какав је изазов пред нама. Остати на истом нивоу на ком смо били до сада биће веома тешко. Свакако је потребно време да се нова генерација ухода и стрпљење да ствари почну да долазе на своје место. Али, као што не треба очекивати све већ на самом почетку, исто тако не треба мислити да ће наследници у репрезентацији тек тако изгубити рејтинг који је златна генерација толико дуго стицала. Мера вредности будућег тима вероватно ће бити следеће Олимпијске игре у Паризу. А до њих има времена и много тога треба урадити.
Ове године Душана ћемо поново гледати у домаћем клупском ватерполу.
– Са великим задовољством враћам се нашем клупском ватерполу. Имаћемо врло јако првенство, јер су се „Партизан”, „Звезда”, „Раднички”, „Шабац” и мој „Нови Београд” веома појачали. Имаћемо прилику да нову репрезентативну причу развијамо и кроз наше клубове. Бићемо домаћини и фајнал-ејта Лиге шампиона, тако да нас очекује сезона у којој ће бити много тога на високом нивоу. Не треба заборавити ни чињеницу да ћемо идуће године имати Светско и Европско првенство, па ће, сигуран сам, бити правих ватерполо посластица за све који воле овај спорт.
О будућности српског ватерпола стално прича и много размишља.
– Ако је веровати овој сезони, у којој су, поред нас, златне медаље освојиле и две млађе селекције, онда имамо разлога да верујемо да ће та будућност бити светла. Добро је да је тако, јер годинама уназад наш ватерполо је био пред озбиљним искушењима, због лошег стања у клубовима, а у њима се стварају асови за репрезентацију. Сада се, видим, опет озбиљно ради са млађим категоријама, у којима је све више талентованих дечака и то је сјајно. Они ће већ ове године имати прилику да играју са нама који смо већ дуго у репрезентацији и то је најбољи начин да стекну мотив и сами дођу до тих нивоа. Уздам се у будућност српског ватерпола.

***

Биографија
Душан Мандић (Котор, 1994) ватерполо је почео да тренира у „Приморцу” из Котора, а наставио 2010. у „Партизану”. За пет година био шампион Србије и освајач Купа, као и победник Евролиге. Од 2015. каријеру наставио у италијанском „Про Реку”. Био шампион Италије, Евролиге... У јуну 2021, на финалном турниру Лиге шампиона у Београду, освојио титулу првака Европе и проглашен за најбољег играча турнира. Летос је прешао у „Нови Београд”.
Сам је, још 2010, одлучио да игра за репрезентацију Србије. До сада је одиграо преко 200 утакмица и постигао 289 голова. Олимпијска злата освојио је у Рију 2016. и Токију 2020, титулу светског првака у Казању 2015, европски трон у Будимпешти 2014, Београду 2016. и Барселони 2018. Четири пута освајао Светску лигу: у Чељабинску 2013, у Дубаију 2014, у Бергаму 2015. и Београду 2019...

***

О храбрости
– Храброст се носи у себи. А смелост се стиче временом и искуством. У складу са оним што јесте и у шта човек стасава, развија се и његов карактер, па и лице храбрости. Хоће ли оно бити племенито, учвршћено људскошћу или нешто друго, зависи од наших дела или недела. Борити се за себе, за свој дом, земљу, питање је у ком храброст тражи подршку части. Само тако победе су нам на понос и за памћење. Само тако гледаћемо у оно што нам иде у сусрет.